LJUBAV – KAO POSTOJANJE
„Ako ne pišem krvlju, čime ću pisati? Ironijom?!“
Kristina Falkenland
Već sam naslov nove kjige pesama Biljane Diković „Duša duše moje“, jasno govori da pesnikinja ide in medias res, u samu srž. I da će o duši – i o ljubavi, pisati iskreno i otvoreno, Tako se njen gles, njegov eho, upisuje mnogo direktnije nego što je danas uobičajeno. U poeziji – i van nje. Taj usamljeni glas udara i pobeđuje, traži veze, pokušava – i uspeva – da izađe napolje, prema drugim glasovima.
Biljana Diković peva o ljubavi u svim njenim fazama i oblicima. Za nju je ljubav – kao postojanje. Dominira osećanje da se čovek samo kroz ljubav može spasti i izraziti sbe, uz pomoć jezika. Ali reč kao da nije nosilac simbola. Reč je nešto što ima izgled i zvuk, nešto što ima ritam ili muziku u sebi. I život.
Čini se kao da pesnikinja sve vreme piše jednu istu pesmu, poemu, sa malim promenama tona, akcenta. Ona i njen dragi, pre stvarni nego imaginarni, približavaju se jedno drugom, kao dve idealne polovine Platonove jabuke. Platonove idealne polovine (mada ih neki i osporavaju) približavaju se i spajaju. On je skoro savršen njen odraz u ogledalu.
Ljubav se svakog trenutka može javiti, kao i stih njene pesme. Zato je to poema koja se bilo kad može roditi, pesma koju pesnikinja večno piše sa nepredvidivim prekidima. Ona liči na ispovest. To su sve autorkine ostvarene ljubavi na putu kroz poeziju spajanja dva bića. Postoji još jedan glas, koji se ne čuje. Ta dva glasa bi mogla biti život i smrt ljubavi.
Tako je i ovo i pesnikova lirska drama o ljubavi.
Drama, ili antidrama, jer nosi u sebi izvesnost. Konačnost:
Voleću te / Zato što Ja tako hoću / Zato što osećam da smo Jedno
I verujem da je Istina / da smo se rodili / da se prepoznamo
I Jedno Drugom / postanemo Zauvek / Čak i kad nismo /
Zajedno
„što si me sobom Meni vratio“, peva još Biljana Diković.
Novalis je rekao: „Ko ne razume poeziju odmah, neće je nikad razumeti.“ A Hederlin je pisao u jednom pismu: „Tvoje ljubazne reči i tvoje prisustvo u njima.“ Naglašava da je glas bio sa onim ko piše, da nije bila samo ruka koja piše. A ja ih, naravno, citiram sa razlogom, jer ovde pesnik stoji iza te ruke. Ovde ta ruka vraća poeziju – poeziji samoj.
Odmah ispod naslova „Duša duše moje“ stoji citat Fidriha Ničea: „Svaka velika ljubav ne traži samo ljubav, ona taži više“... Ja bih se usudila da dodam: traži sve. Tako se misli sele u pesnički govor. I tako dolazimo do drugog sloja ove izvanredne poezije: do refleksivnosti. Možda i vere. Jer kada pesnikinja piše o duši, o istraživanju njenih najdubljih dubina, kada piše o ljubavi, ispisuje misli i reči koje su u vezi sa religijom: „Ako u trajanju Nestanem / pojaviču se sa Druge strane neba“... U poeziji se pominje Nebo, Bog, Ljubav, Istina, Vera, Nada. Reč. Apsolutne lepote nema, ako to nije Bog, ali postoji težnja ka njoj. Uostalom, najlepše pesme u našoj književnosti su molitve. (Nastasijević, Ivan V.Lalić, Simović.)
U ovoj poeziji reč je i o ljubavi koja donosi bol, možda jaču i od same ljubavi. A – „pustinja je u noći bez ljubavi“. I razočarenje. Nesporazumi zanemarivane ljubavi. Ali, ona, pesnikinja ili pesnički subjekt, što je ovde, očigledno, isto – može i bez njega, jer „ja sam te zapisala“. Ona ljubav upisuje u sopstveno telo.
Prisutna su sva stanja, sve faze ljubavi, približavanje, udaljavanje, čežnja za njom. Snažna patnja.
I pitanje: Da li ljubav baš ovako izgleda. Kao dar. „Na dar od Tebe / dobih poljupce /kao brojanice“... „Šibaju me pitanja bez odgovora.“ „Ne videh dodir.“ Ušima se može videti, a očima čuti...
Bljana Diković je uzdigla ljubav na takav pijedestal, da bi se padajući umorila, kao što slično reče jedan veliki pesnik.
Cela priroda učestvuje u tome. I Eros, o kome se piše snažnim stvaralačkim erosom, ali nekako sublimisano, daleko od sirovog.
I druge pesme, posvećene zavičaju, priljateljima, su takve.
Kada je iskazala („istrošila“) sebe, svoja unutarnja očaranja, okrenula se svetu. A to pesnika opet vraća k sebi.
Ako je poezija uho i intuicija, uvek ostaje jedan glas koji se kreće slobodno. I koji oseća potrebu da analizira. To može biti glas samog pesnika, ali i kritičara, koji pokušava da kreativno čita poeziju. On oseća i muzikalnost ove poezije kroz stalno ponavljanje istog ritma, kao refrena. Veliki broj kovanica, neologizma (bezglasom, nedolazom). Slobodan stih, koji odgovara modernosti i nesputanosti, ali i sasvim slobodnu interpunkciju i upotrebu velikih slova, što – ponekad – deluje dvojako, priznaje.
Ali, najvažnije, oseća da je ova poezija toliko jaka, duboka, i neobična da skoro, kao neka jaka svetlost – zasenjuje. Ne može, u celini, da se prihvati odmah.
Čovek povremeno zažmuri, zatvori oči, da za trenutak izbegne taj bljesak, koji prodire. I tako mnogo osvetljava.
Ipak, slika glasa kao materije uvek se vraća. Lepo i vrlo iskreno. Prodorno iskreno. Jednostavno i iskreno. To me podseća na istočnjačku jednostavnost jednog Tagore. Ima tu i nečeg od umnožene lepote i jednostavnosti haiku poezije. Ili, onog Pindarovog – da rečima bude tesno, a mislima prostrano.
Treba pružiti drugim, mnogim čitaocima da u tome uživaju.
Preporučujem knjigu za štampanje.
Danica Diković Ćurguz
Na Spasovdan (27. maja) 2009.
U Beogradu
Нема коментара:
Постави коментар