(извод из рецензије)
„Душа Душе моје“ - Биљана Диковић
Жена је наша измишљена болест од које умиремо успорено али сигурно... Падају свачији снови ојесењени позлатом несанице. Певамо да би излечили своју тугу за својим и свачијим згаснућем.
Поезија Биљане Диковић доноси овом књигом жену пуних једара, жену напојену животом који има своје јасно обличје, порекло и траг. Родослов ових песама се ниже и уздиже из цвета љубави.
Душа Душе моје је вода која је тело умивала, вода од росе и суза, растопљена медовина и избледела крв. То је извор у извору, његова клица која ће букнути када усахне све осим успомене на љубав, једину „зараду“ животића који нам је Бог дао за „чуваркућу“ када се све одкући и раскућеним постане, јер то што јесмо нисмо због себе него песме ради.
„ТЕБИ ЋУ ДОЗВОЛИТИ
ДА МЕ БЕСРАМНО СЛАЖЕШ
ДА ТИ НЕДОСТАЈЕМ...“
Жена, панонско море у костурју љубави у праху и пепелу мушкарца – несебичност којој је Бог дао „грешне“ очи да вирну и у човека, из којих ће грешан, када попут нишана што чкиљи из мушице жене, да врисне и прасне у живот.
Ове песме не треба читати песникиње њихове ради, него због личних утеха наших, због нашег муцања у крви која се прекувавала као слатко од успомена, па провриштала у бол затворена.
„ПУТЕВИ СУ НАШИ
ЧУДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ СВАКАКО!“
Пева истина у овој поезији, лишена женске скрушености која бива... која бива у небиву младости и у небиву самопоуздања. Бити сигуран у омчи истине, то нам је понућено овим певањем.
Жена је она особа која у свом даху дише мушкарца, некада као дах пролећа, а некада као дах студени, када дишу једно у друго. Ове песме су љубавне зато што говоре истину, што љубе стање, а не што су љубавне о обљубљивању своме, што истурају жижљевину и восак љубавни.
Овим песмама треба прићи широм отворених очију и јасно заочити слике. Слике које су у нама осликане, које су наш род. А од рода понуђеним нама од стране жене која не стидује свом срцу него га износи уздигнуто ка свом створитељу, ка свом „материнству“...
„ЗАИГРАЛА ТУГА
МОЈИМ ТЕЛОМ
ТВОЈИМ ТРАГОВИМА
ОЛУЈА ЖЕЉА
ОСТАДЕ НЕГДЕ ИЗМЕЂУ
ОНОГ ШТО ЈЕСМО
И ОНОГ ШТО НИСМО
НЕСТАЈЕМ
ИЛИ ПРЕСТАЈЕМ
ДА ЛИ ЉУБАВ
БАШ ОВАКО ИЗГЛЕДА...“
И сам стојим на раскршћу себе, опкољен овим питањима, ухваћен у заседу која ми је сву прошлост била јатак. Ко ме је издао у себи самом? Јесу ли то туге или тужне поруке прошлости? МОЈИМ ТЕЛОМ ТВОЈИМ ТРАГОВИМА... Боже, ко ме је издао ако Ти то ниси хтео? Изгледа ли љубав као ожиљак цокуле у влажном пепелу или као срчана глеђ на жару крви? Јесмо ли или нисмо ми када нас остави љубав...?
Из песме у песму, из питања у питање, до признања:
ПУТЕВИ СУ НАШИ
ЧУДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ, СВАКАКО!
Ову поезију не треба користити за уз кафу за допуну заслађивања доконитости своје, већ за буђење себе, за целивање свих заблуда и обмана које смо сами себи произвели за будући терет који ће нам донети несанице...
„ПОЉУБАЦ ЛАЖИ
НЕИЗБЕЖНА ЈЕ СУДБИНА
НАС УСАМЉЕНИХ...“
Тешко или никако не прихватамо своју усамљеност као сопствену заслугу, увек је неко други у нама направио заседу и издају. Да није тог осећања чему би служиле све некадашње наде и све ватре којима смо оглашавали живот и живљење. Како смо могли слутити своје ломаче у пламену који је осветљавао срце, ту кућу у коју смо настанили све које волимо, све те станаре који ће нас једном оставити...
Ову поезију ваља читати враћањем... повратити јој се, схватити је озбиљније од листања, од навике да нам песма буде брош и ђердан. Ваља је узети и као гују о врату. Забринути се за себе. Песми није потребна наша брига. Она уме и без нас да боли своју мајку.
Завршавајући читање овог рукописа, којем ћу се вратити као невести када буде окумљена својим корицама, пишем јој:
СИПИШ КАО БАРУТ УМЕСТО ПЕСКА. Пресипаш из пршљена у пршљен. Сату који наликујеш вилици, испредаш ли ти то жицу за ђердан или омчу? Жено, непреспавана болести насмеши се у мојој крви. Вирни из мене као олово из пушке. Јутрос стрељају пролеће у нечијем сну. Ено га спава на маховини у капи росе. Не бриши очи ти која не оплакујеш своју истину...
Песме Биљане Диковић саме отварају своју капију. Излазе или одлазе. То није до њих, то је до нас. Пред њима је наш траг. Песникињи не остаје ништа друго него да брише маглу на својим наочарима када је већ одлучила да у очи не дира...
Искрено,
Слободан Ристовић
Златибор, јесени ове у 2009-ој години
Нема коментара:
Постави коментар