Пут у средиште душе
Биљане Диковић
Покушавам да схватим ту лепоту
Она се ипак догађа...
Пред нама је најновија поетска творевина Биљане Диковић, ужичког песника, песника срца и душе. Имам ту привилегију да песме читам у рукопису и да је препоручим широј читалачкој публици, зато ће наредни редови бити посвећени утиску који су песме из збирке „Душа душе моје“ оставиле на мене.
Биљана Диковић спада у ред песника који отворено, без пардона, говоре о својим осећањима. Некоме се то може учинити као опште место у стваралаштву једног песника, али у овом цивилизацијском моменту то није тако. Врлина или мана? Зависно од укуса. Лично мислим да је то у сваком случају квалитет, и људском и у песничком, стваралачком смислу. Свакодневица ме демантује, чињеница је да се људи боје јаких осећања, нарочито њиховог испољавања. Но, то је цивилизацијски проблем. Сматрам да би свет био бољи када не би било толико страха пред људским срцем, нарочито ако је тема љубав.
Централна тема поезије Биљане Диковић је управо љубав. Песникиња отворено проговара о својој љубави, болу, о свим надама, жељама, стрепњама... њена поезија је искуствена, испуњена свим реалним и доживљеним тренуцима, без непотребне фантазије и губљења у машти. И бол, када је присутан, и он је стваран, искрен, доживљен. Дубок и тежак, али без патетике. Силина њених емоција је јединствена и константно присутна у песмама. Но, то није једини квалитет поезије Биљане Диковић. Читајући ове песме, дошао сам до закључка да је њихова основна карактеристика (читај врлина) прожимање емотивног и рефлексивног процеса, тако да песникиња ни једног тренутка не запада у замку патетичности са осећајне или извештачености са мисаоне стране поетског доживљаја љубави. Оваква поезија се једноставно мора допасти свакоме ко чита, без обзира на афинитете и укусе. Дубоко проживљена, песничка реч Биљане Диковић испуњава душу и срце читаоца, али га и тера на замишљеност и размишљање о нашим жељама, верама, надама...
Збирка је замишљена као јединствена целина, као континиум људских осећања према вољеном бићу, са свим варијацијама, успонима и падовима. Али, у завршном делу збирке, постоје песме које својим садржајем одударају од целине. У квалитативном смислу и ове песме нису лошије у односу на остале, већ тематски се издвајају. Тачније, Биљана Диковић своја осећања у њима усмерава са емотивног набоја између мушкарца и жене на друге облике љубави – према родитељу, деци, пријатељу (песме посвећене пријатељима песницима), родном крају... На тај начин се помало ремети наговештена целина, али то никако не умањује квалитет песама. Песникиња се тим песмама само пребацује из једног емотивног угла у други, не нарушавајући своје основно поетско опредељење – љубав.
Стилско опредељење песникиње је слободан стих, без риме, различите дужине стиха, али са обавезним психолошким ефектима које поезија писана на такав начин изазива код читалаца приликом читања. Ово је модеран начин поетског изражавања, далеко популарнији у савременој поезији, али и при читању. У оваквом приступу писању, до изражаја долази свако слово, али и правописни знаци. Свака тачка, зарез, три тачке, све има своје место. Песникиња о свему овоме је водила рачуна, то и одржава тензију, напетост и проживљеност приликом читања и, свакако, оставља дубок утисак на сваког читаоца. Поезија Биљане Диковић не робује од вишка речи, све је са мером, прецизно дозирано:
Дајеш Све...
... баш Боли...
а Опет бих
да Небо дотакнем
са Дна океана?!
Биљана Диковић је песник посебног кова. Њена поезија не робује времену, открива нам дух песника спремног да се ухвати у коштац са савременим светом, да отворено покаже дубину песничке душе и ширину песничког срца. Овим се, у одређеном смислу, враћам на почетак свог излагања. Но, то ми и јесте идеја. Читање и враћање. Стално враћање и поновно читање „Душе моје“...
Иван Ршумовић
У Ужицу,
03.12.2006. године
Нема коментара:
Постави коментар