Душа душе моје - * Крст

◦  Одузето ◦

Силазећи низ Доситејеву

Узе ме Унутрашњи порив

да Ђетињу прескочим

и Загрлим

Највећу трешњу

на врху Забучја...

Тамо

где Неко заплака

да Неко буде Срећан.

Да исправим Одузето...

◦ Крст ◦

Несвесно бежиш.

У осмеху Прочитах

као да се Извињаваш

животу

што те Казнио

да носиш свој Крст.

У Ону душу

коју Знам

Безброј се душа

Уселило.

И Траже свој Део.

Ти се осмехом Бориш

за Све њих...

Себе Не заборави!

Дај Себи Себе!

И себи

Опрости... 

◦ Завичај ◦

У Остацима ноћи

залепршаше птице Без крила

из Пепела обнажених кућа.

Крсте се пролазници Случајни

кроз село Завичај

док их кроз маркирану обућу

боде Парче цигле

срушене сеоске Цркве.

Док су они по Белом свету

сакупљали живот за Животарење

из света су послали Студен

кроз село Завичај.

И сада ни суза Опроштајница

Нема.

Нема ни очију

из којих ће Потећи.

Само Заборављени

ћопави пас

Завија

кроз село Завичај.

◦ На Благаји ◦

Погледом

кроз борове иглице

замириса Благаја.

Превојем се

Игра прамен магле.

Песма шумских птица

Жубори потоком

планинским.

Бацих Ту

камичке Жеља

а они се

Умножише бистрином.

Сунце се

у Највећем кругу

насмеја.

Заигра ми срце

Питомином...

Ово је Твоје

Рођено место...

                           / Мом оцу Јевђенију /