(О збирци ДУША ДУШЕ МОЈЕ Биљане Диковић)
Очарава сновље новог рукописа ДУША ДУШЕ МОЈЕ песникиње Биљане Диковић где сам наслов говори да је она дар од Бога и да је постала крила од Анђела која је носе до љубави, вољеног бића, да се све то догађа у стварности. Одише сензибилитетом и нежношћу жене, финим поимањем живота и љубави, природе и љубави. Рукопис је занимљив и јасно одређен особеношћу, уједначеним и препознатљивим стилом ауторке. Жена звезда водиља је дар који кроз истину живљења, корацима од седам миља оставља траг по унапред одређеном путу. Лако ју је пратити јер се препознаје и у најгушћој тами избегавајући пречице са којих се лако скрајне у странпутицу. Трагови по којима ће кренути читалац ове поезије, где је све - другачије и где је измишљено вољење, остају у раскоши песничког цветања, препуног животних ситуација које изненађују само неупућене. Песникиња са доста сигурности пише о љубави и човеку који је инспирисао за заиста лепе и вредне стигове ове књиге. И поред приметне и упечатљиве лирске ноте, осећања која се преливају и женски топло и меко светле у њеним стиховима, овој песникињи није страно размишљање о животу на посве мушки начин, дубоко, оригинално, мудро.
Све време Биљана Диковић, поседујући моћ имагинације, у постављеним питањима вешто проналази одговоре које само она, вазда заљубљена, зна док борави у зеленом сну. Интимно песништво у овој књизи нарасло је у велику грађевину чији темељи задиру дубоко у њену душу. Она не пристаје на ћутање долазећи из сна у јаву, схватајући да су ОН и ОНА постали једно, да се ни пред огледалом не разликују. Пренувши се из сна убрзо схвата да је то ЈЕДНО на путу ка ЕРОСУ који их призива, на мах бивају ток који обрушава водопад у тајни врисак, тело које испија само себе. Њене истине су и наше истине, стихови који је муће ни нама нису страни, непознати... Књига саткана од срца и душе, која је тако рањива и која даје наду, говори о лепоти, стрепњи, човеку. Њени дозиви и одзиви су типично женски, пуни лепршавог плаветнила, импулсивности, одушевљења за безначајне ствари које наговештавају сву моћ радости. На тренутак песникиња Биљана Диковић, када се све смири: киша пољубаца, месец радозналац, разбојници ноћи што звезде краду, када је унапред записано оно што је чека иза бездана љубави, застаје неодлучна знајући да је то трен који не ремети, који не успорава. Песникиња је мало збуњена простором у себи, пределима неизговорених мисли, пространством где она губи себе у себи.
Због тих недоумица Биљанини стихови не губе на својој динамичности, јасно и не увијено кажу све, тренутак бременит тескобом која га испуњава песникиња претаче у јасне стихове дајући им ону димензију и значај који њена душа носи и исказује. На веома лак и сугестиван начин слаже своја бдења у непрегледну бројаницу књиге. Љубав и туга, вечито заједно, заробљавају срце Биљане Диковић, тражећи начин да се љубав настави, а онда и стихови, живот да се продужи док је љубави. Она и даље траје у том хаосу који је савија са свих страна, знајући да ће се једном појавити са друге стране, испод звезде снохватице.
И збиља, он је ту, у корену дрвета где је она уденута да стене придржава. Толико је снаге у њој крхкој. Треперећи у крошњи вољеног бића прикупља дарје и песме долазећег ветра, периодично се смењујући са звездама и далеким треперењима. После неког времена остаће веровање у које, како сама каже, не треба веровати. Или треба? Она ће и тада дозволити да је слаже, да га слаже да не могу једно без другога. Следи своју истину ма каква да је. Дубоко понирање у тајне ових песама изнедрило би пуно лепих речи, а онда читаоцу не би остало ништа на дар. Верујем у ове песме иза којих се крије бол и чежња у грудима, а то носе само особе које поседују то наплеменитије осећање љубави. Као таква је веома близу судбине усамљених јер је на путевима који се не укрштају...
Реч је Биљанино оружје недоступно обичном смртнику. Реч, која исушује изворе, реч која обликује песме, поклања снове, просипа кишу лажи, реч може све и Биљана јој се приклања јер другачије не може, верујући јој безрезервно. Речима је везала немир за липу под прозором
„МОЈ ТРАГ ЈЕ ПЕСМА (разумећеш кад невидљиво заћути тобом изненада)...“
Бранећи се од туге, са светлошћу у себи, Биљана нерадо признаје да може без њега иако зна да то није истина... Покаткад јој се жеље одазивају ћутањем и тада јутро не доноси дан. Све то кратко траје јер је љубав лако и вешто одведе у пределе где се љубав расцветава. Иза тога ничега нема. Иако нема СВЕ МОЖЕ БИТИ. Хоће и може замирисати његовим пољупцима у сусретима који су трагови утиснути и препознатљиви у свим песмама ове добре књиге. Ако и потоне дотаћиће небо са дна океана. Појавиће се пут имеђу љубави и потопа, туге и сна.
Песникиња Биљана Диковић не оставља дилему, не дозвољава да јој се супроставимо и докажемо супротно. Изграђен стил, тематска разноликост, поруке које имају савремена и свевремена значења, искреност без фраза и колебања, усиљених конструкција надреализма и хировитих модернистичких праваца и изума, све нам то даје повода да се о овој књизи изразим похвално, а свестраној Биљани Диковић пожелим још доста добрих и успешних поетских збирки.
Треба јој веровати јер књига је ово љубавна, песме су ово љубавне, песникиња је ова сва од љубави саздана. Њен проговор је прво слово љубави од кога настаје РЕЧ неприметно творећи траг у језику у коме се ДУША ДУШЕ МОЈЕ записа.
У Ужицу,
08. маја 2008. године
Милисав Мишо Ћосовић, књижевник
Нема коментара:
Постави коментар